ALCHAJMEROVA BOLEST se može sprečiti ishranom: Alchajmer je dijabetes tip 3!?

Od kada su pre nekoliko godina naučnici uočili povezanost dijabetesa i Alchajmerove bolesti, ta veza se marljivo proučava. Primećeno je da dijabetičari češće oboljevaju od Alchajmera, ali se neko vreme nije znalo zašto je to tako. Sada se zna da je za oba oboljenja odgovorna insulinska rezistencija. Šta više, veruje se da se radi o dva tipa istog oboljenja – Alchajmer je dijabetes tip 3.

Da li imate insulinsku rezistenciju?

Ako ne znate odgovor na ovo pitanje, niste jedini. Ovo je najvažnije pitanje koje svako od nas mora postaviti sebi, a tiče se direktno našeg fizičkog i mentalnog zdravlja. Ipak, većina ljudi, kao ni lekara, ne zna kako da na ovo pitanje odgovori.

U Americi je insulinska rezistencija već dostigla razmere epidemije, s obzirom da polovina tamošnjeg stanovništva pati od nje. Kakvo je stanje u našoj zemlji niko ne zna i verovatno niko i ne istražuje. Činjenica je da svakoga dana od ovog poremećaja pati sve više ljudi, a za to je najviše kriva pogrešna ishrana i brz način života.

Insulinska rezistencija je vrsta hormonskog poremećaja koji ometa normalan metabolizam holesterola i masti, postepeno uništava sposobnost organizma da procesuira ugljene hidrate i tako olakšava pojavu upalnih procesa i preteranog rasta ćelija.

Pored toga što je odgovorna za stvaranje preterane debljine, insulinska rezistencija nas direktno stavlja u rizik od dobijanja mnogih bolesti poput bolesti srca i krvnih sudova, raka i dijabetesa. Da stvar bude još strašnija, nova naučna otkrića pokazuju da insulinska rezistencija takođe stoji i iza Alchajmerove bolesti.

Šta je insulinska rezistencija?

Prosto rečeno, to je otpornost ćelija organizma na insulin. Insulin je moćni metabolički hormon koji određuje kako će ćelije dolaziti do vitalnih nutrijenata (poput šećera i glukoze) i kako će ih procesuirati. Jedan od zadataka insulina u organizmu je da “otključa” ćelije mišića i masti kako bi one u sebe mogle da prime glukozu iz krvotoka.

Kada pojedete nešto slatko ili skrobno, šećer u krvi raste, pankreas izlučuje insulin da pročisti višak glukoze iz krvotoka i utera ga u ćelije. Ukoliko vam je šećer u krvi previsok često, ćelije će pokušati da se zaštite od preteranih količina glukoze koja u njih ulazi. To će učiniti otupljivanjem sopstvenih receptora na insulin – piše Psychology Today. One će postati rezistentne (otporne) na insulin. Istovremeno, kao odgovor na insulinsku rezistenciju ćelija organizma, pankreas će izlučivati još više insulina, kako bi pojačao pritisak na ćelije da prime u sebe glukozu iz krvotoka. Što više raste nivo insulina, ćelije postaju sve otpornije na njega. Vremenom, ovaj ciklus ubrizgavanja šećera u krvotok, navaljivanja insulina na ćelije da prime glukozu i otpora ćelija vodi tome da nastane dijabetes 2 – konstantno povišen šećer (glukoza) u krvi.

Insulinska rezistencija i mozak

U mozgu se stvari događaju nešto drugačije. Mozak je organ stalno gladan energije i zahteva konstantno snabdevanje glukozom. Ćelije mozga nemaju nikakav otpor prema glukozi. Baš nasuprot ostalim ćelijama u organizmu, one su stalno gladne glukoze ,”proždiru” je i nikad im nije dovoljno ni previše. Njima nije potreban insulin da otključa ćeliju za glukozu (da je nagovori da prihvati glukozu). Nivo glukoze u moždanoj i kičmenoj tečnosti je uvek za oko 60% veći nego nivo glukoze u krvotoku. Što je veći šećer u vašoj krvi, to je veći šećer u mozgu. Iako insulin mozgu ne treba za absorbciju glukoze u moždane ćelije, on i dalje igra jednu važnu ulogu u mozgu…

Pročitajte još: INDUSTRIJA ŠEĆERA NA UDARU: Skrivali dokaze da šećer izaziva rak i srčana oboljenja?

Problem sa mozgom ne nastaje zbog povišenog šećera u krvi, već zbog povišenog insulina. Paradoksalno, što je više insulina u vašoj krvi, to je insulinu teže da dopre do mozga. To se događa zato što i same ćelije odgovorne za prenošenje insulina iz krvotoka u mozak postaju insulinski rezistentne. Kod povišenih nivoa insulina u krvi, insulin ne može da pređe tu barijeru. Ćelije mozga koje su bez problema upile u sebe glukozu, bez insulina ne mogu da je procesuiraju – ne mogu da transformišu glukozu u vitalne ćelijske komponente i energiju. Uprkos tome što mozak pliva u moru šećera, ćelije mozga umiru od gladi ne znajući kako da iskoriste šećer.

…nastavak na sledećoj stranici…