KAŽNJAVANJE NEMA EFEKTA: Zašto društvo kaznama pokušava da navede ljude na saradnju? KAŽNJAVANJE NEMA EFEKTA: Zašto društvo kaznama pokušava da navede ljude na saradnju?
Najnovija istraživanja pokazuju da kažnjavanje nema efekta, ili da barem nije ni blizu efektivno kao što bi se to očekivalo. Kazne su se pokazale... KAŽNJAVANJE NEMA EFEKTA: Zašto društvo kaznama pokušava da navede ljude na saradnju?

Najnovija istraživanja pokazuju da kažnjavanje nema efekta, ili da barem nije ni blizu efektivno kao što bi se to očekivalo. Kazne su se pokazale veoma loše u podsticanju ljudi na međusobnu saradnju. Pa zašto je ipak kažnjavanje i dalje omiljeno civilizacijsko sredstvo za postizanje kooperacije?

U pomenutoj studiji proučavalo se ljudsko ponašanje u društvenoj igri i kazna kao sredstvo za podsticanje saradnje među igračima. Namera je bila da rezultati studije pomognu u boljem razumevanja kako je saradnja dobila obrazovnu i popravnu ulogu u ljudskom društvu i zašto je toliko vrednujemo.

Zbog čega je važno da ljudi međusobno sarađuju? Zašto je uopšte potrebno prisiljavati ljude na to, ako je saradnja korisna?

Ljudi su po prirodi, iako društvena, izuzetno sebična bića. Skoro sve što radimo, na kraju krajeva radimo iz nekog sebičnog razloga, pa makar naši postupci u sebi imali i plemenitu notu. Čak i kada međusobno sarađujemo, to činimo zato što u tome ima neke koristi za nas. Ljudsko društvo opstaje i zadržava svoju, kakvu takvu, stabilnost upravo zahvaljujući kooperaciji i partnerstvu.

Međutim, koliko god korisna s jedne strane, kooperacija skoro uvek ima svoju cenu. Na primer, kada prilikom požara osoba zastane da uključi alarm kako bi upozorila druge ljude da beže, ona stavlja sebe u opasnost i oduzima sebi dragoceno vreme koje je mogla da iskoristi za bekstvo i spas. Zašto bi bilo ko to radio?

Kooperacija je neka vrsta kompromisa – svako se odriče malo sopstvene prednosti, sreće, sposobnosti… kako bi svima bilo bolje. Međutim, ponekad čovek zaista poželi da mu bude super, a ne samo OK, da bude sebičan, da uzme sve za sebe i slično.

Civilizacija, društvo, pa čak i sama priroda neguju prosek kao meru. Ta mera sigurno ne paše svima (određene jedinke definitivno žulja), ali veruje se da donosi dobit na duge staze – negovanje proseka ide na korist većine i pruža šansu čak i najslabijima, čime doprinosi opstanku ljudske rase, međutim čini da onaj mali broj ljudi natprosečne inteligencije, snage, zdravlja, ili vatrenosti živi na pola daha.

Još uvek nije sasvim jasno zašto prirodna selekcija favorizuje kooperativnost među urođeno sebičnim jedinkama. Još manje je jasno zašto baš kazna uporno ostaje omiljeno sredstvo za navođenje neposlušnih i sebičnih jedinki na saradnju, kada je jasno da kažnjavanje ne radi – izaziva više bunta i besa, ili demotivisanosti, nego istinke volje za saradnjom iz prostog razloga što se radi o metodi prisile. Samim tim, kazna ne doprinosi opštem dobru – većoj kooperativnosti.

KAŽNJAVANJE NEMA EFEKTA: Zašto društvo kaznama pokušava da navede ljude na saradnju?

Kad kažnjavamo nekoga, mi želimo da mu prenesemo poruku: “Želim da pristaneš na saradnju”, ali u realnosti postižemo efekat kome više odgovara rečenica “Želim da te povredim”.

Kazna kao sredstvo za podsticanje saradnje među igračima

U teoretskim studijama na kaznu se obično gleda kao na sredstvo za navođenje ljudi na veću kooperativnost. Kako bi ispitao ovu teoriju, internacionalni tim istraživača, predvođen Markom Jusupom sa Univerziteta Hokkaido u Japanu i Zhen Wangom sa Severozapadnog Univerziteta u Kini, sproveo je “eksperiment društvene dileme”.

Tim je istraživao da li uvođenje opcije kažnjavanja unapređuje ukupni nivo kooperacije među individuama u okviru istih društvenih odnosa.

Koristili su verziju dobro poznate igre dilema zatvorenika.

U ovom eksperimentu je učestvovalo 2025 studenata u Kini. Podeljeni su u 3 grupe i igrali su igru u 50 rundi. Obećano im je da će na kraju igre svako dobiti odgovarajuću novčanu nadoknadu za stečene bodove.

U prvoj grupi, svaki student je igrao sa po dva protivnika koji su se u svakoj rundi menjali. Svaki student mogao je da bira između toga da bude “kooperativac” ili “sebičnjak”, a poeni su im dodeljivani na osnovu izbora. Ukoliko bi i student i njegova dva protivnika odabrali da budu “sebičnjaci”, student bi dobijao 0 poena; ako bi sva trojica odabrali da budu “kooperativci”, student bi dobio 4 poena; ako bi samo student izabrao da bude “sebičnjak”, a protivnici da budu “kooperativci”, student bi dobijao 8 poena.

U drugoj grupi je sve bilo isto osim što su igrači ostajali isti u svakoj rundi (nisu se menjali), što im je omogućilo da se međusobno bolje upoznaju.

U trećoj grupi igrači se takođe nisu menjali u rundama, ali je uvedena opcija “kazne”. Odabiranje opcije “kazna” vodio je neznatnom oduzimanju bodova onome ko kažnjava, ali velikom oduzimanju bodovima onima koji su bili kažnjeni.

Bilo je očekivano da jedinke sa svakom rundom igre sve više uviđaju benefit kooperacije, a efekat kazne je trebalo da pruži dodatan podsticaj jedinkama da sarađuju. To bi trebalo da rezultira najvećim brojem bodova u trećoj grupi, tj. najvećom zaradom. Međutim, rezultati istraživanja se nisu slagali sa ovim pretpostavkama.

Igrači iz prve grupe, u kojoj su se protivnici u rundama stalno menjali, sarađivali su drastično manje (samo 4%) od jedinki u drugoj grupi, u kojoj su protivnici ostajali isti u rundama i imali priliku da se bolje upoznaju (38%). Upoznavanje protivnika njima je dalo šansu da bolje procene koja jedinka je spremnija na saradnju i tako, kao grupa steknu i veću novčanu dobit na kraju igre (opšte dobro). Dodavanje kazne kao opcije nije promenilo ništa u pogledu volje za saradnju a sosatno je umanjilo zaradu. U trećoj grupi nivo kooperacije je bio 37% – čak za 1% manji nego u drugoj grupi, a ukupna zarada (tj. opšte dobro) treće grupe je bila znatno manja nego zarada druge grupe. Uprkos tome što opcija kazne nikome nije donosila bodove (ni zaradu), studenti su je ipak birali.

Zašto bi to činili?

Kažnjavane nema efekta, ali nam pruža zadovoljstvo?

Iako se pretpostavlja da, kada kažnjavamo nekoga, mi prenesemo poruku: “Želim da pristaneš na saradnju”, pravi efekat kazne se više slaže sa rečenicom “Želim da te povredim” – zaključili si ustraživači u studiji objavljenoj u magazinu Proceedings (National Academy of Sciences).

Kazna u suštini ima demorališući efekat, naročito kod višestruko kažnjavanih osoba – one za kratko vreme gube mnogo novca. To dovodi do toga da izgube interesovanje za igru i počnu da je igraju bez razmišljanja. Mogućnost pribegavanja kazni pokazala se kao sredstvo za potpuno ubijanje motivacije za saradnjom, umesto kao sredstvo za podsticanje saradnje.

Pa zašto je onda kazna toliko popularno sredstvo u ljudskom društvu? “Moguće je da je ljudski mozak načinjen tako da doživljava zadovoljstvo kažnjavajući konkurenciju” – kaže Jusup. “Ipak verovatnije je da odgovor leži u činjenici da u modernom društvu dominantna pozicija daje ljudima moć da kažnjavaju druge bez preteranog straha od odmazde” – dodaje Wang.

Iako ova studija daje važan uvid u to kako dolazi do saradnje u ljudskom društvu, tim istraživača ne savetuje eksploataciju njenih implikacija u realnosti.

NiT

Smoux

Filozof, stargejzer, zanesenjak i probisvet, zaljubljenik u naučnu fantastiku, horor i nauku, u postavljanje pitanja i traženje odgovora, u umetnost i sve što oslobađa um, donosi prosvetljenje i razvejava dogmatski mrak...

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *

six + 1 =